Renesans­a i Humaniza­m: Kompletn­i Vodi? za Nastavni­ke

Značenje dela je višestruko

Petrarka (1304-1374)

Italijanski pesnik, pisao na narodnom i na latinskom jeziku. Završio pravo, postao kanonik (trebalo je da se zakune na celibat, ali je ipak imao dvoje dece); bio izaslanik pape, bavio se i diplomatijom; bio kulturno-politički posrednik između Venecije i Milana. 1341. krunisan lovorovim vencom (simbol pobede, primirja, mira).

Zalaže se za podražavanje antičkih uzora u obliku, jeziku i stilu; ali ne treba podražavati stil samo jednog pisca, već kvalitete više pisaca. Protivnik sholastike i aristotelizma; veliku pažnju poklanja filozofiji morala i ispitivanju unutrašnjih čovekovih sadržaja (a najmanju naučnim istraživanjima). Uzori su mu Ciceron, Seneka, Augustin. Hrišćanski humanizam.

Svoja dela na latinskom opisuje kao uzvišena, a na narodnom jeziku kao nebitna. Želi jezik da dovede do savršenstva, zato stalno iznova iščitava napisano.

Pisao je sonete i ljubavnu poeziju posvećenu Lauri (nedostižna žena; umire 1348)

„Originalnost je stvaralačko oponašanje“

Moja tajna, Kanconijer, Pisma, poema Afrika (o drugom Punskom ratu)...

Đovani Bokačo (1313-1375)

Pisac na razmeđi srednjeg veka i renesanse, tj. „jeseni srednjeg veka“. Idol mu je Dante.

Rođen je u Čertlandu u vreme uspona italijanskih gradova, procvata trgovine i bankarstva. U vreme crne kuge, 1348, boravi u Firenci, gde učestvuje u kulturnom životu dvora, druži se sa učenim ljudima. Stvorio je mit o Fiameti → u nju je transponovana njegova ljubav doživljena u mladosti. Prvo delo posvećeno njoj je roman Filokolo iz 1336. On u svojim delima uzvisuje spontani prirodni nagon, sposobnost življenja, bistrinu ljudskog razuma, iskrenost, odmerenost i kulturu. Elegija gospe Fiamete, Spev o fezolanskim nimfama, Dekameron, Rasprava u pohvalu Dantea.

Odbrana poezije od klera

Poezija i religija nisu suprotstavljene

„Biblija jeste poezija i podučava kroz alegoriju“

(Alegorija je i kad Saturn guta svoju decu = vreme uništava sve što stvori)

1498. prevod Aristotelove poetike; objavljena i tumačena više puta

Frančesko Robortelo (1516-1567)

Objavio kritičko izdanje grčkog originala uz sopstveni prevod na latinski i komentare u Firenci 1548, pod naslovom In librum aristotelis de arte poetica explicationes

„Pesnik može da govori o istinitom događaju ali i da izmisli zbivanja u granicama nužnosti i verovatnosti“

Teza o mimezisu i imitaciji

Đulije Ćezare Skaliđero

7 knjiga poetike 1561.

Pesnik = alter deus

Pesnici ne treba da oponašaju prirodu nego drugu prirodu, tj. idealnog pesnika, pre svega Vergilija

Poezija nudi lepšu sliku onoga što već postoji, ali i sliku onoga što ne postoji (to je najviši cilj poezije)

„Pesnik je zakonodavac sveta, a ne učenik prirode“

Što gore to bolje – tj. tragičnije

Đirolamo Frakastoro (1478-1553)

Bio je lekar i pesnik. Prvi put upotrebio naziv sifilis kao ime svoje latinske pesme u kojoj opisuje pustošenja ove bolesti u Italiji.

Navagerus sive de poetica dialogus

Pesnik prikazuje „jednostavnu ideju zapodenutu lepotom“

Uzrok pesnikovog zanosa je sklad koji on stvara

Poezija nema vaspitnu ulogu

Ono što pesnik kaže postoji negde, dakle ne služi se neistinom

Lodoviko Kastelvetro (1505-1571)

Bitan za razvoj neoklasicizma, posebno u drami.

1570. izložena i prevedena Aristotelova poetika

3 dramska jedinstva: mesto, vreme i radnja

Odstupanje od Aristotelovog dela jer brani 3 dramska jedinstva, a Aristotel je insistirao samo na jedinstvu radnje

Komplikovano tumačenje katarze → indirektno zadovoljstvo: saosećamo sa junakom, zbog čega smatramo da smo dobri i to nam pričinjava zadovoljstvo

Poezija služi isključivo uživanju

Poezija je širi pojam nego istorija

KLASICIZAM

Nastao u Francuskoj sredinom 17. veka. Vreme snažnog kulturnog uspona, razvitka književnosti i estetske misli, razvoja prirodnih nauka. Rišelje → osnovana Akademija 1634. gde stvaraju brojni pisci u oblasti proze, poezije, drame i poetike, osnivaju se književni krugovi. Naziv klasicizam označava sve što je blisko antičkoj kulturi; antički pisci su glavni uzor. U evropskim književnostima klasicizam se održao do 18.v.

Razvijena je poetička misao. Poetiku klasicizma zasnovao je italijanski filozof Skaligeri, razradio je francuski pesnik Nikola Boalo, a dalje su je razvijali Pop, Gete i Šiler u 18.v. Pop: Manifest engleskog klasicizma pod naslovom Ogled o kritici.

Suprotstavljanje razuzdanosti osećanja renesansne epohe i narušavanja sklada i mere u baroku → insistira na skladu, redu i sistematičnosti. Ugledanje na prirodu i čoveka kao njeno središte. Iz prirode se uzima samo ono što je plemenito, moralno i lepo → jedinstvo razuma, lepote i morala kao osnovni princip klasicizma. Traganje za univerzalnim i tipičnim, nastojanje da se prouči ljudska psihologija. Umesto mašte i osećanja dolazi razum, najcenjenija je misao. Težnja za istinom → razvijen kult istine: istina je u prirodi, samo je treba spoznati. Kult znanja, discipline i reda. Nema stvaranja bez nadahnuća i prirodnog talenta, bez stvaralačkog poleta i zanosa, a glavni oslonac u stvaranju je razum. Kult pravila i poštovanje stvaralačkih normi i zakona: pravila o strukturi pesme ili drame i književnih vrsta. Jedinstvo radnje, mesta i vremena; jedinstvo tona; nije dozvoljeno mešanje rodova; savršenstvo forme; istinitost i verovatnost; sklad dela i celine, sadržine i forme; poštovanje publike; negovan ukus i osećanje za stil. Delo mora da zabavi ali i da vaspitava i pouči, a iznad svega mora da bude lepo.

Visokom stilu pripadaju epopeja i tragedija, junaci su kraljevi i heroji; radnja je značajna i uzvišena u istorijskom, nacionalnom i moralnom smislu, jezik je probran, a izraz otmen i doteran.

Srednjem stilu pripadaju elegija, satira i didaktički spisi.

Niskom stilu pripada komedija → bliska je stvarnosti, teme su iz svakodnevnog života, junaci su obični ljudi, jezik je svakodnevni, a stil jednostavan.

J.V. Gete, Vasko Popa, Žan de Lafonten, Molijer.

Filozofi novog doba

Razvoj građanske klase – prati procvat nove filozofije

Ideja razuma

Dekart – Cogito ergo sum

Razum je iznad svega; dualizam tela i duha

Žan Šaplen (1593-1674)

Doba Luja XIV i centralizacije francuske politike i umetnosti. Osnivač francuske Akademije.

Pesma o Jovanki Orleanki „La Pucelle“ (1656)

Klasicistika književna teorija

Književnost je skup jasno određenih pravila → forma

Sadržina književnosti je priroda, a priroda je pre svega čovek

Pesnik treba da napiše ep

Antički pesnici su već usavršili dorme, a sada se prave samo njihove varijacije

Načelo primerenosti → nalaže razum

Radnja mora da ima jasan moralni učinak

Poštovanje moralne pravde

Jedinstvo i čistota žanrova, dakle nema mešanja žanrova

Nikola Boalo (1636-1711)

Francuski pesnik i teoretičar.

Potpuna razrada teorije klasicizma je dao u knjizi „Pesničko umeće“ (1674) Forma stiha → lako pamćenje. 4 pevanja, 1100 stihova. Počinje isticanjem nužnosti nadahnuća i talenta; 1, 2 pevanje → manji rodovi; 3, 4 pevanje → tragedija, ep, komedija

Pokušava da otkrije estetički smisao načela i pravila klasicizma i da ga odredi u odnosu na druge i drugačije struje te epohe. Odbacuje barok i precioznost, a zadržava rafiniranost duha, osećaja i izraza. Uzori su mu Aristotel i horacije. Bio je član francuske Akademije.

Od Aristotela preuzima opis tragedije, zalaže se za tri jedinstva

Pesnik mora paziti na naciju iz koje je lik/narod; geopoiltičke odlike

Ep: Homer, Vergilije; širina radnje je veća nego kod tragedije

Komedija: prikaz ljudske naravi, navodi na smeh

Normativne poetike klasicizma

Pjer Kornej (1606-1684)

„Otac francuske tragedije“, pisao drame

Snaga volje i heroizma, snaga i sila sudbine, veličina duše i moralni integritet, sukob između emotivnog i moralno-religijskog shvatanja ljubavi

Jedinstvo radnje

Celovita radnja koja ostavlja gledaočevu svest smirenom

U raspletu treba izbegavati jednostavan preokret u liku i deus ex machina

Jedinstvo vremena

„Lako je kritičarima da budu strogi“

Sukob starih i modernih (1683-1719)

U Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj

Pitanje uzora i ideala: da li su to isključivo „stari“ ili mogu biti i moderni

Šarl Pero (1628-1703)

Začetnik moderne evropske bajke

Paralele između starih i modernih u 4 knjige → na strani modernih, vera u napredak u umetnosti jer kako napreduje civilizacija tako napreduje i književnost

Protiv aristokratskog klasicizma, bori se za uvođenje tema iz svakodnevnog života

Uspavana lepotica, Mačak u čizmama, Crvenkapa, Pepeljuga

Sve se menja i razvija → ideja progresa

U prirodi ne postoji lepota, već je lepota ljudska zamisao

ROMANTIZAM

Period borbe za nacionalno oslobođenje i nacionalni identitet. Doba buđenja nacionalne svesti, stvaranja nacionalnog jezika. Nastaje kao reakcija na dotad vladajuću misao, poetiku i stvaralačku praksu. Protiv idiopoklonstva i nekritičkog podražavanja antike, a zalaže se za narodno stvaralaštvo. Protiv normalističke etike, a pažnju poklanja pesnikovom stvaralačkom geniju. Protiv pravila i normi, a za slobodu stvaranja i mašte.

REALIZAM

Metod oblikovanja književnoumetničkog dela ≠ književna epoha

Građanska klasa je postala svesna svog značaja u društvu

Balzac Ljudska komedija (Čiča Gorio); prikaz odnosa u društvu

Džordž Eliot (1819-1880)

Pseudonim pod kojim je Engleskinja Meri En pisala svoja dela, kako bi lakše izgradila karijeru pisca.

Stvari treba prikazati onakvima kakve jesu; Adam Bede (1859)

Charles Augustin Sainte-Beuve (1804-1869)

Uveo biografski metod, osnovno načelo: „Mogu uživati u samom delu, ali mi je teško da donosim sud nezavisno od čoveka“

Kritika treba da bude što egzaktnija

Bavi se autorovom biografijom, a samo delo nekad ostaje u drugom planu; osnovno pravilo kritike je objektivnost

Biografski metod je uzrok, objašnjenje i širi kontekst književnosg dela u piščevoj biografiji, nastaje pod uticajem romantičarskih ideja (poezija → izraz ličnosti)

Kauzalni pozitivizam

Kasnije (u doba Frojda) zasnovan na psihoanalizi tj. kritika je usmerena na ličnost pisca

Uveo pojam klasika; klasik je stari autor kanonizovan obožavanjem, zbog čega predstavlja autoritet

Champfleury (1820-1889)

Francuski kritičar; pseudonim za Jules François Felix Fleury-Husson

Zbirka eseja Le réalisme (1857)

Autor mora da se oslobodi pristrasnosti i ne sme poušavati da tvrdi bilo šta sa očiglednom namerom ili da dokaže neku vezu

Flober (1821-1880)

Isticao potrebu da autor bude što neprimetniji u svojim delima

Autorova objektivnost ili nepristrasnost → impassibilité

Autor u svom delu treba da bude Bog (da stoji pored, posmatra i secka nokte), dakle da ne osuđuje niti pravda svoje likove, da ih pusti da žive svoj život i da ostavi publici da sudi

Emil Zola (1840-1902)

Osnivač naturalizma. Počeo da piše kao romantičar, ali menja opredeljenje i u roman uvodi naučne metode, na koji način nastaje „eksperimentalni roman“. Glavna karakteristika ovakvog romana je da sagleda ličnost u mnoštvu različitih situacija. Stvorio je oko 1000 likova, ali mu je zamerano da nije dobro opisivao psihologiju likova.

Umro je u svojoj kući gušeći se jer je dimnjak bio blokiran. Bio je upleten u aferu Drajfus (pisao pismo optužbe predsedniku Republike), zbog čega je bio u zatvoru godinu dana; smatra se da su protivnici Drajfusa namerno izazvali incident sa dimnjakom.

Pripovedač treba da iščezne iz pripovetke

Treba približiti književnost prirodnim naukama

Ogist Kont (1798-1857)

Francuski matematičar, filozof i mislilac, prvi put upotrebio reč sociologija. Osnivač pozitivizma, pravca koji uzima iskustvo kao glavni način spoznaje. Prvi primenio naučni metod za opisicanje društva. Zakon tri faze: teološka, metafizička i naučna. Smislio je reč altruizam.

Empirijski i naučni pozitivizam; pozitivističke činjenice

Pozitivizam u nauci o književnosti

Smisao književnog dela se može objektivno utvrditi na temelju poznavanja

Biografizam → Kafka

Hippolyt Taine (1828-1893)

Francuski književni kritičar i istoričar. Dao teoretsku podlogu za naturalistički pokret. Zagovornik sociološkog pozitivizma.

Teoretičar i istoričar umetnosti

Sistematskim sakupljanjem činjeničnih podataka na kraju moramo doći do neoborivih zaključaka

Predgovor Istoriji engleske književnosti (1864); formulisao svoju književnu teoriju: rasa → fizionomija, specifičan duh ili genije nekog naroda; sredina → priroda koja okružuje čoveka; momenat → zbir rase i sredine, a nekad samo sredina u određeno vreme

Gustav Lanson (1857-1934)

Francuski književni kritičar i istoričar. Pokušao da spoji književnost i kulturu. Ideja književne sociologije → kompleksna formulacija veze između društvenih uticaja na autora, očekivanja čitalaca i samog teksta.

„Metode istorije književnosti“ (1910)

„Književnost su dela koja podstiču maštu, osećajnost i estetsku osetljivost čitalaca“ → nedostatak ove definicije je to što on podrazumeva samo vrhunska, tj. estetski najvrednija dela.

Vilhelm Diltay (1833-1911)

Nemački filozof, istoričar, sociolog i psiholog. Kontrast idealizmu (recimo racionalista)

Larpurlartizam je estetička teorija formulisana u drugoj polovini 19.v, negira utilitaristička shvatanja umetnosti i književnosti zastupajući tezu da umetnost ne treba ničemu da služi osim lepoti, da je ona samoj sebi dovoljna.

Théophile Gantier je izneo teoriju larpurlartizma u svom romanu Gospođica de Mopen. Postavke larpurlartizma: umetnost je nezainteresovana za sve što je oko i izvan nje, ne interesuju je društvena događanja tj. politika, moral, vaspitanje, socijalna pitanja; ne služi nikakvom korisnom cilju („Lepo ne može da služi ničemu, sve je ružno što je korisno“); pravoj umetnosti su strana snažna osećanja; impresija je u osnovi doživljaja lepote; ideal umetnosti je savršenstvo lepote.

Edgar Alan Po, Šarl Bodler, Oskar Vajld.

Utilitarizam je filozofsko i književnoteorijsko gledište da je svrha ljudskog rada korisnost i upotrebljivost.